Осим ентузијазма и добрих намера, Зелену агенду прати и готово догматски приступ, да је све наведено као одговор на климатске промене изазаване загађењем
апсолутно добро и где се сумња, неретко тумачи као небрига за боље и здравије сутра. Ипак, неки од промовисаних извора енергије, би уколико се буду експлоатисали према првобитним плановима, могли да доведу озбиљних последица за велики број људи, биљни, животињски свет, воду, ваздух и земљу. Европски лидери су по правилу ентузијастични када је у питању нови зелени договор, односно Зелена агенда којом се планира да Европа, тачније ЕУ постане први део света
са неутралним емисијама угљеника до 2050. године. Да би то постигла, Европска унија има императив да смањи емисију гасова стаклене
баште за 55 одсто до 2030. године у односу на ниво из 1990, затим сведу емисије гасова из нових аутомобила до 2035. на нулу и повецају свој удео обновљивих извора
енергије у енергетском миксу на 40 одсто. Осим Европе, велики ентузијазам за Зеленом агендом је у Северној Америци. Осим ентузијазма и добрих намера, Зелену агенду прати и готово догматски приступ, да је све наведено као одговор на климатске промене изазаване загађењем апсолутно добро и где се сумња, неретко тумачи као небрига за боље и здравије сутра. Као што се зна, апсолутно добре или лоше ствари не постоје, па је тако случај и са Зеленом агендом. Шта више, неки од промовисаних извора енергије би уколико се буду експлоатисали према првобитним плановима могу да доведу озбиљних последица за
велики број људи, биљни, животињски свет, воду, ваздух и земљу. Главна црна тачка Зелене агенде јесте екстракција и обрада литијума. Употреба и намере
Литијум се све више користи за батерије у електроници. Од паметних телефона до телевизије, као и за складиштење енергије произведене из соларних панела и ветротурбина и пре свега у електричним аутомобилима. Према прорачунима Светске банке, производња минерала, као што су графит, литијум и
кобалт, требало би да се повеца за скоро 500 процената до 2050. године како би се испунили зацртани климатски циљеви, док званичници ЕУ процењују да би се постигла климатска неутралност до средине века, бице потребно 18 пута више литијума него што тренутно користи до 2030. и скоро 60 пута више до 2050. године.
Ове године забележена је и рекордна цена од 77.000 долара за тону.
Наведене бројке су аргументи оних који сматрају литијум нафтом 21. века, послом у коме би се могло веома обогатити. Осим самог рударења, ту су и повезане индустрије попут индустрије батерија, аутомобила, телефона…. Предност литијума јесте могуцност скадиштења енергије. Литијум је лак метал и као
такав може да веже велики број атома уз себе, односно вецу количину енергије. С друге стране, мана литијума је девастирајуци еколошки утицај на животну средину, где је садашња технолгија немоцна да реши овај проблем. Процес рударења литијума се првенствено обавља на два начина. Постоји традиционални
приступ отворених јама са металом екстрахованим из тврдих стена, док други укључује пумпање огромних количина подземне воде на површину да би се уклонио литијум из слане течности која излази док вода испарава. Ту је и треци, макар теоретски, нешто зеленији начин ископавања литијума, који се зове
директна екстракција литијума и који се спроводи за потенцијални пројекат у Немачкој. Ослања се на геотермалну енергију да пумпа слану воду на површину како би
омогуцила екстракцију литијума пре него што се поново пумпа у подземни геотермални резервоар. Овај пионирски покушај је још у повоју, у Немачкој нема
назнака када би заиста могло да дође до почетка екстракција. Задржимо се на до сада познатим начинима вађења литијума. За сада, вецина лиитјума, око 70 одсто вади се из соли, претежно у Јужноамеричком троуглу – Боливија, Аргентина, Чиле. Према проценама струке, у солима се налази 90 одсто резерви, док 10 одсто отпада на руде. Извлачење литијума из соли јесте мање токсично од рударења, али у оба случаја технологија прераде у литијум карбонат, јесте. Процена је да за један килограм литијум каробната, потребно 23.000 литара воде. За просечну батерију у аутомобилу потребно је 6-8 килограма литијум каробоната. Потребно је истаци да се на сваку тону ископаног литијума из тврдих стена емитује 15 тона угљен диоксида (ЦО2) који одлазе у ваздух, а управо смањивање емисије овог
једињења је циљ зелене трансформације. Добијање литијум карбоната такође захтева енормне количине сумпорне киселине. После свега остаје још један велики, готово нерешиви проблем, а то је отпад, односно јаловишта која су такође оптерецена отпадним елементима.
Литијум у случају Јадра
У свима нам познатом случају Јадра где је за сада обустављена прича о рударењу руде Јадарит, планирано јаловише је примера ради небројено пута веце од рудника Столице чије је плављење у поплавама из 2014. године и изливање јаловишта одговорно према речима научне саветнице у Институту за Хемију, технологију и металургију “за 40 одсто загађења у Србији изазваног поплавама”. У јаловини би се када је у питању копање јадарита нашао и још један изузетно отрован
елемент, бор. О каквим отровима се ради, говори податак да је у Јадру на земљишту где су вршена испитивања 20ак метара око рупа без живота. Нема ни корова.
Јаловиште је планирано да се смести између две бујичне реке Јадра и Корените, што би према проценама стручњака тотално девастирало Мачву, Дрину…. “Према налазима из реке Јадар, 17 пута бора је више нађено испод рудне зоне него изнад. Шта би се десило када би започели са копањем руде?”, каже за Н1 Драгана
Ђурђевиц. О томе колико су јаловишта девастирајуца она наводи пример из околине Београда, где се између села Бабе и Губеревац на Космају налази јаловише из Римског периода. “На тој земљи још ништа не успева, иако је прошло 2.000 година. Толико времена је потребно за полуразлагање. За комплетно око 10-15 хиљада година, практично заувек”, наводи Ђорђевиц која је бави испитивањем опасних материја у животној
средини и проценама ризика по здравље људи и животну средину. Један рудник литијума попут оног планираног у Србији, постоји у САД и налази се у
пустињи Неваде. Тамо су према извештајима о ефектима рудника, утврдили загађење у пречнику до 200 километара. У Србији постоји потенцијал и за више пошто је Јадарски крај богат подземним водама. Посмтрајуци данашњи ниво технологије неизбежне последице отварања рудника су деградација земљишта, недостатак воде, губитак биодиверзитета, оштецење екосистема, наставак глобалног загревања и исељавање људи. Рудника нема Рударења литијума у Европи попут оног предвиђеног за Јадар, али и још неке локације у Србији, не постоји. Постоји план о отварању рудника у Португалу (Баросо), али он је све даљи од реализације. Иако има велике резерве, руднике немају ни у Канади, док Сједињене Америчке Државе имају отворен један, у пустињи Неваде. Било је предлога за још један у Невади, али се за сада одустало због утицаја на животну средину и животе претежно Индијанаца – староседалаца који тамо живе. Циљеви који су поставили у САД за прелазак на електрична
возила јесте да се до 2030. замени 50% свих нових возила која се продају са електричним алтернативама. Како све то са једним рудником, није познато. Тренутно постоји 10 потенцијалних литијумских пројеката у ЕУ: три у Португалу, по два у Шпанији и Немачкој, а преостала три у Чешкој, Финској и Аустрији. Рециклажа занемарљива
Литијум-јонске батерије се могу рециклирати, али је процес је веома компликован и доста неефикасан. Са тим батеријама не можете да се рукује као са било којим другим
електронским отпадом. Делове батерије је изузетно тешко раздвојити, а самим и обезбедити да се литијум поново користи. За сада, рециклира се око један проценат литијума. За рециклирање је потребна технологија која такође загађује.
Када се ставе по страни хемијски процес, проблем је и лака запаљивост. Повецана топлота или електрично пражњење може изазвати запаљење енергетских целија. Овакви случајеви су ретки, али се све чешце појављују. Рудници ван, фабрике батерија у ЕУ Велика пословна прилика, знатно мање токсична од рударења, бице фабрике батерија. Планирано је да се око 25 великих фабрика литијум јонских батерија отвори широм ЕУ до 2030. године. Компанија Тесла је отворила своју огромну фабрику у Немачкој у марту 2022. Предвиђања кажу да це тржишна вредност батерија у ЕУ порасти са 15 милијарди евра из 2019. на 35 милијарди евра 2030. године, док це глобална тржишна вредност порасти са 90 на 150 милијарди евра. Резерве Према садашњим сазнањима укупне светске ресерве литијума су 86 милиона тона. Највеце реусурсе имају: Боливија (21 милион тона); Аргентина, 19,3; Чиле, 9,6; Аустралија, 6,4; Кина, 5,1; Конго 3; Канада, 2,9; Немачка, 2,7; Мексико, 1,7; Чешка, 1,3; Србија 1,2; Перу, 880.000 тона; Мали 700.000; Зимбабве 500.000; Бразил 470.000;Шпанија 300.000; Португал 270.000; Гана, 90.000; Аустрија, Финска, Казахстан и
Намибија, по 50.000 тона. Светска енергатске агенција (ИАЕ) наводи податак да це према садашњем прогнозама вец 2025. године доци до несташица литијума. Она се може сузбити једино ефикаснијом рециклажом која је недовољна. То доводи у питању инсистирање на литијум јонским батеријама као основи зелене трансформације и намеце питање алтернативе. Од натријума до водоника Према речима Драгане Ђорђевиц концепт са аутомобиле на литијумским батеријама, па
чак и другим батеријама је на климавим ногама. “Мислим да је водоник будуцност, евентуално биогорива из зеленог покривача која могу да замене фосилна горива, а опет су зелени јер тај угљеник који се сагорева, апсорбује се у фотосинтези и тако кружи. Нема уноса додатног ЦО2′′, наводи она. Компанија Тојота избацила на тржиште модел Мираи који ради на водоник. Ђорђевиц истиче да је на недавном конгресу Европског хемијског друштва у Лисабону где је и сама учествовала, преко половине презентованих радова било усмерено на заштиту животне средину. “Акценат је био на водонику који је најкалоричније гориво. Пет пута више од угља, а 15
од лигнита који се претежно користи у Србији. Проблем за сада јесте складиштење”, указује Ђорђевиц. Када су у питању батерије алтернативе би могле да буду натријум-јонске.
“Натријум је сличан литијуму, одмах испод када је у питању прикупљање енергије. Хемијски реагује на исти начин. Енергија се може лакше складиштити, а натријума има
далеко више него литијума. За његово добијање нису потребни рудници, мање је отрован, јефтинији је и не може доци до самозапаљења”, каже она. Компанија Натрон покренула је масовну производњу батерија. Према тврдњама на њиховом сајту, могу се пунити 50.000 пута, брзо се пуне и не постоји ризик од
запаљивања као што је случај са литијум јонским батеријама. Недавно су стручњаци са престижног МИТ универзитета развили потпуно нову врсту
батерије, направљену од материјала који су широко распрострањени и јефтини. Електроде нове батерије направљене су од алуминијума и сумпора, са растопљеним солима као електролитима. Оне су незапаљиве и шест пута јефтиније од литијум-јонских батерија. Шта даље
Чињеница је да људи доста расипају енергију, а не знају да је “укроте” и искористе. Примера ради, Сунце за један дан испоручи енергије колико човенчанство није произвело у читавој својој историји. За даље развијање технологија које су мање токсичне по околину неопходно је
улагати у истраживање, а самим тим потребно је и време. Осим добре воље, времена и новца постоје још неке препреке. То су интереси, пре свега рударских компанија али и других сродних индустрија, попут аутокомпанија које развијају возила са литијум-јонским батеријама. Ту је и политичка воља која може бити
другачија од државе до државе, као и неизбежна корупција. Сетимо се да се у случају Јадра спекулисало о 10 одсто укупних светских залиха, што се испоставило као велика лаж. Погубан је пример Конга. То је земља са великим бројем рудника. Пребогата је рудама и минералима. Попут токсичног кобалта који је уз литијум један од узданица Зелене агенде. Конго је упркос богатствима једна од најсиромашнијих земаља на свету. Не води се рачуна о томе како се прерађује, деца су укључена у рударски посао. “Земља је потпуно прекривенима рудничком прашином. Деца су болесна, као и одрасли радници. У крви имају је велику количина токсичних метала. Тамо влада модерно ропство”, каже Ђорђевиц. И све то за максималну рудну ренту од пет одсто.