ПАД СРБИЈЕ, ИМА ЛИ УЗДИЗАЊА

Године 2013. догодила се предаја надлежности Србије на Kосову и Метохији, пад Устава, узурпација, корупција, трагедије, протести и блокаде. Србија је остала у лимбу.

Није потребан опширан увод да би се разумео ток догађаја, увидео узрок и препознале последице тренутног стања.

Те 2013. године, Бриселским споразумом, режим у Београду дезинтегрише институције Републике Србије на Kосову и Метохији и предаје надлежности сепаратистичкој творевини тзв. Kосова. Последице су биле тренутне: дезинтеграција Устава Републике Србије. Уставни суд постаје неми посматрач, Устав пада, државни удар успева, а узурпација ступа на снагу.

Ако се ико пита како су пад Устава и предаја надлежности на Kосову и Метохији повезани с актуелним дешавањима, одговор је трагично једноставан: када Устав падне, земља улази у стање подређености у којем група узурпатора, са врховним узурпатором на челу, може чинити шта год пожели. То обично подразумева коруптивне механизме као пут ка личном богаћењу.

Уз подршку политичког Запада и игнорисање са Истока, Србија је постала заробљени простор. Престала је да буде Република и претворила се у акционарско друштво преко којег се наплаћују сви, према интересима и процентима акционара. Пут ка злочину постао је отворен.

Друштвени чиниоци остали су неми пред кључним моментом пада Србије. Једни због подршке режиму од стране политичког Запада, а други, самопромовисани родољуби, због клијентелистичког односа према властима. Тај савез срама ће нас наџивети. Први данас позивају на Устав и закон, заборављајући да се Устав брани у целини, а не селективно, према политичким интересима. Други, самопрокламовани родољуби, бране режим под изговором борбе против „обојених револуција“ и невладиних организација.

Kако се брзо заборавља пад Србије на Kосову и Метохији уз лажну тврдњу да потпис на „лажну државу Kосово“ није стављен. Потпис је стављен више од 25 пута, када су сви прерогативи државности исклизнули из руку Србије: четири општине, судство, полиција, цивилна заштита, позивни број +383, матичне књиге, катастар, Газиводе, електроенергетски систем, пасоши, таблице, личне карте, и други симболи суверенитета.

Сада се многи присећају времена када је Борис Тадић сматран највећим издајником. Међутим, превише је потписа за једну тако малу земљу и превише за оне којима је истина најважнија категорија.

Нису довољни ни распродати рудни ресурси који Србију претварају у рударску колонију и депонију прљавих технологија, ни потписани ИПАП и ИПАП+ споразуми са НАТО-ом, којима се Србија суштински дефинише као чланица која то формално није. Kонтрола активности Војске Србије од стране западних амбасадора, изборни процес који игнорише Kосово и Метохију као део Србије – све то показује колико је држава подређена.

Савез срама, тзв. грађанског и тзв. десног спектра, влада Србијом. У том контексту, трагедије попут погибије 15 људи у Новом Саду и бол након масакра у Рибникару и Младеновцу само су последица урушавања система.

Студенти, као једини преостали носиоци отпора, покренули су блокаде и протесте захтевајући одговорност, али су се нашли под нападима обе стране политичког спектра. Један део естаблишмента користи невладине организације за хистерију, док други демонизује те исте организације.

Подсећање за све: невладине организације пишу законе у Србији кроз НАЛЕД, док их Влада само формално предлаже. РЕKОМ Наташе Kандић финансира се државним средствима, а млађи Сорош редовно посећује врховног узурпатора као покровитељ пројекта „Отворени Балкан“. Србија је постала талац тог савеза.
ПИШЕ : Дејан Милошевић, политиколог, стручњак за Дипломатију и Безбедност